05.Viđenje smrti kroz prljava prozorska stakla

Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin snjegovi i šaš - Bijelo dugme

Danas sam poprilično bio "rasut u komade". Život mu dođe čudan kad si čudan sam sebi u ogledalu. Razmišljao sam, gde bi bio kraj meni kada bih svakoga dana po nešto piskarao. Ne u smislu da bih bio nešto bolji već koja bi to rečenica bila zadnja, ona od koje se lede žile. Ne plašim se smrti, verujem da se ni ona mene ne plaši. 
Gde odlaze ljudi kada umru? Jedni misle u raj, drugi u pakao, treći veruju da nema ničeg nakon smrti. Moram da se izvinim svim pravoslavcima, islamskim vernicima i ostalim ljudima koji veruju ili ne veruju u nešto drugo. Ja sam hrišćanin, pravoslavac ali imam samo jedno drugačije mišljenje o smrti. Verujem da je duša, sama po sebi kada napusti telo po svojoj težini bira dalji put, zapravo koliko čovek oteža svoju dušu za života, toliko ona visoko može da odleti kada napusti telo. Najčistije duše odlaze na nebo, ostale ne idu u pakao, po meni odlaze u novi ciklus da se rode u bilo kom obliku i očiste da bi slobodno mogle na nebo. Ja bar to takpo vidim.
Ne plašim se smrti, verujem kao što sam već i rekao ni da se ona mene ne plaši, osećam kako me vreba u dnevnim i noćnim aktivnostima, iskušava, čeka... Kad bih danas "otišao" ostale bi iza mene neke sveske, neka pisma, neki dragi ljudi, neke pesme. Ne bih bio zaboravljen. Čovek živi samo dok ga pamte, besmrtnost je moguća. Evo primera ljudi koji su okusili besmrtnost. Npr. svi znamo ko je Adolf Hitler, Napoleon Bonaparta, Nikola Tesla, Majkl Džekson, 2pac. Zar stvarno mislite da je to istorija? ja ne. Mislim da su to ljudi koji su dotakli besmrtnost i "žive" kroz nas i generacije koje dolaze.
Nema potrebe da se bojite smrti, to je mali trenutak. Svi mi, pre ili kasnije to moramo da dočekamo.
budite mi veseli i vidimo se na šanku I UPAMTITE : 
JER SMRT JE SAMO TREN KADA UMIRANJE PRESTAJE JER SVI SMO RODJENI MRTVI - STRUKA 

                                                                       PROROK

04.Ljubav

"Volim te, jer si mi dala ljubav, volim ljubav, jer si mi je ti dala."  Čarls Bodler

Eto, šetam ulicama mog malog mesta, polako stiže jesen koja se uvlači u pore i ljude. Često ne umem da objasnim kako mene radi jesen, nisam siguran ni sam da ponekad sebe razumem. Razmatrao sam ponude da odem negde u inostranstvo, našao sam hiljadu razloga da to uradim i bar duplo više da ipak ostanem. Većina vas će misliti da sam lud ali mogu da objasnim. Pre no što bilo šta kažem želim da svi znate da sam ja sam po sebi pomalo čudan čovek i da imam ne baš razumne i pametne poteze ponekad što je i normalno gledajući raznolikost ljudskih karaktera.
Ljubav je za neke stanje uma, za neke neopisiva sreća ili tuga, za neke razlog da se bore, za neke stanje raspoloženja ali jedno je sigurno, ljubav je neobjašnjeni fenomen od Adama i Eve pa do sada. Smatram da je ljubav jedna velika soba u ljudskoj duši i da čovek ako hoće tu veliku sobu pregradi na manje i dozira ljubav za razne stvari koje ga prate kroz život npr: volim svog brata drugačije od svoje devojke koju opet volim mnogo ali drugačije od svojih roditelja koja volim od kad znam za sebe opet volim svog psa ali ne na način na koji volim komšiju itd, itd...
Ljubav je u nama i oko nas. Pogledajte jedan izlazak sunca, kad zracima prorešeta nebo i dan od ranih jutarnjih sati bude lep. Mnogi će se sa pravom zapitati gde sam ja tu video ljubav. Nisu u pravu. Imao sam milion prilika da iz zdravstvenih razloga ne prespavam noć, često skuvam kafu, sednem na terasu svog stana koja gleda na istok i čekam da svane. Neka jeza koja prolazi telom dok gledam mic po mic sunce koje osvaja nebo, neka radost jer sam prvi koji je to video, bar u svojoj porodici, neopisiva želja i glad za boljim, snaga koja me pokrene u novi dan i ako nisam spavao, to je ljubav. Izlazim iz stana, srećem komšinicu koja je stara i već umorna gospodja koja me ljubaznim osmehom i "dobro jutro komšija" isprati iz stana, pekare koje mirišu na svež hleb, klinci koji idu u školu, jutarnji prodavci, brzina svežeg jutarnjeg vazduha u susretu sa strancem... U svemu tome ja vidim ljubav, taj mali atom koji te pokrene, probudi, oživi. To je ljubav za okolinu i ljude oko mene, to je onaj deo koji većina potisne u sebe i zanemari. To je odgovor svima koji me znaju na pitanje: "Zašto si hiperaktivan?". Neka se svako ko pročita ovaj blog, duboko zapita šta je to ljubav, pogleda u sebe i nađe ono malo detence koje nema predrasude, ne mrzi, kome nije bitno da li neko veruje u Boga, Alaha, Budu ili ne veruje u ništa, neka probudi to usnulo detence i shvati život kao prolazni cirkus koji svrati u grad. 
Ljudi "vole" razne stvari. Zar neko ko "voli" da radi ružne stvari ne radi to jer "voli" ? Odgovor leži u biti čoveka, u onome što čovek postane. Koliko ljubavi dobiješ toliko i daješ, tu nema matematike, hemije i priča o nekim nadljudima. Postoji samo razumni čovek koji voli, koji oprašta u nadi da će ovaj drugi "čovek" koji manje voli shvatiti poruku. Ni sam ne bih verovao u to da nisam imao bliski susret sa Kupidonom. Moj Kupidon je žena, mogu da kažem savršena (bar meni) i koja je zaslužna za to što sam danas. Sreo sam je pre oko 3 godine na nekom blesavom rođendanu. Nisam nikad verovao u ljubav, ma koja bre ljubav nisam uopšte ni pomišljao da te stvari postoje. Onda se u senku mog života uvuklo svetlo radosti, koje je nesvesno potiskivalo tamu, udisalo nove boje u zidove sobe o kojoj sam pričao na početku. Počeo sam da volim, po prvi put me nije bilo stid da to kažem. Naravno, trebalo mi je neko vreme da to priznam sebi, istina sećam se da sam to prvi put rekao nekome uživo, i od tada se promenio ceo moj pogled na svet. Hvala ti Kupidone :) 
. 
Ljubav je velika tema i jako širok pojam. Verujem da svako ima svoj simbol ljubavi i da svako od vas vidi ljubav kroz različite stvari. Po meni ljubav simbolišu par stvari i koje (bar mene) uvek podsete da je tu i da kruži oko nas u ciklusu večnosti. Ruže, Džez, broj 13, vino, gitare, zimske noći pored kamina, ona scena iz crtanog filma sa onim psima (sad da me ubiješ ne znam kako se zove) kad jedu špagete, crvena boja, poljubac na kiši... Mogao bih iskreno do sutra o tome.      
"najveća stvar koju ćeš ikada naučiti je voli i budi voljen zauzvrat" rekla mi je jedna drugarica. Mislim da mnogi nisu sigurni da žele da vole jer se plaše da ne budu povređeni ali samim tim upadnu u klopku. Gore je biti sam iz straha nego sam sa razlogom. Imati nekog znači postojati u potpunosti kao biće koje voli i koje je voljeno zauzvrat. Postojiš u potpunosti tek kada nađeš onaj deo sebe koji se skroz uklapa, ponekad to traje celoga života ili pak traje ceo život. Najlepši prizor na svetu su bake i deke u parku koji se drže za ruke, zato čoveče koji čitaš ovaj blog, NASMEJAĆEŠ SE OVOG TRENUTKA, ugasićeš komp i istrčati napolje da osetiš ljubav. Da ponudiš i dobiješ je zauzvrat. Ljudi, volite se, voleti je lepo. Ajd` budite mi veseli i zdravi, volite se kao ludi i kao nikada do sada pa se mi već vidimo na šanku. U zdravlje.                    
                                                                                                       PROROK

03.Sajber

Plaši me pomisao da će za samo par godina cela ova zbrka oko fejsbuka, tvitera, majspejsa i onih blogova na kojima ljudi pitaju ljude nega glupa pitanja postati ništa manja zavisnost nego zavisnost od heronia. Poznajem par ovisnika te teške droge i plaši me to što me ponekad "ljudi" koji "nemaju izlaz na mrežu" uveliko podsete na njih. Zamislite da se sve odvija virtuelnim putem, bez dodirivanja zagrljaja i ostlog što ide uz to već samo sajber, strogo tačno i po podatcima. Svako je ono što želi da bude, svako je lep, mišićav zgodan ili u drugu ruku lepa, vitka, fotošopirana barbika koja gazi dvadesete i totalno je kul. Brrrrrr. Mislim da ljudi polako poprimaju taj neki sajber svet kao deo običnog i da će baš taj neki zamišljeni postati mic po mic pravi i stvarni. Tvrdim da je čovek sam po sebi kriv za to. Mrzim kad prva stvar koju uradim bude login na Fb. Mene nije sram ni u ludilu da kažem da sam navučen kao kondom na tu socijalnu mrežu, meni su smešni oni koji i posle dvadesetčetvoročasovnog "onlajn postojanja" i dalje tvrde kako nisu ni najmanje navučeni na to. Razmišljao sam, postoje po meni 4 vrste "fejsbučana" kako volim da ih nazovem. Delim ih po načinu njihovog surfovanja tj. :
FEJSBUK RATNICI (sitne i male duše koje u nedostatku svog života svim silama ugrožavaju tuđe, njihovo najjače oružije je "status smrti" obično napisan u metafori mozga razvijenog poput mozga vilinog konjića)
FOTOŠOPERKE/ŠOPERI ( ljudi koji pate da na slikama nemaju bore, bubuljice, stomake i ostale po sasvim normalne i realne ljudske fizičke osobine, njihovo najjače oružije je "lajkuj mi sliku molim te" i njime bombarduju vaše čatove)
HEJTERI (ljudi koji mrze ponekad i sami sebe, pljuju po postovima, "bacaju" razne mržnje po komentarima, mrze ceo svet iz razloga samo njima znanim.)
OBIČNI LJUDI ( grupa ljudi koja ume da zavara i koja kao grom iz vedra neba poprimi sve najgore iz gore navedenih podela plus to što u tu grupu spadaju i ljudi koji ni u ludilu "nisu" zavisni od mreže i smatraju da je "dosada" ta koja ih tera da kliknu na login. To su obično ljudi i žene od 30-50 godina kojima je bračni život postao mooooooonotonija a deca ih nerviraju i tra la la la la ) 

Dešavalo se da naletim na slike polu-gole devojčice od 13-14 godina kojoj jedan ili oba roditelja lajkuju i komentarišu sliku, da se smrzneš. Meni bre to nije normalno pa da me ubiješ sad. To nije najgore što se dalo videti na dragoj nam društvenoj mreži. Video sam skoro jedan status koji zbog izraza moram malo da promenim da bi blog mogao da izađe ali shvatićete već. Ide ovako :

"MISLIM DA JE BILO DOSTA, IMAM TEK 14 GODINA I NE MOGU VIŠE DA "POLNO OPŠTIM" SA SVIMA, SA KIM SAM "POLNO OPŠTILA OPŠTILA SAM" OD DANAS OKREĆEM NOVI LIST IMAM DEČKA KOJI IMA POLNI ORGAN VEĆI OD VAŠIH A VI LJUBOMORNE DUŠE "ORALNO ME ZADOVOLJITE" 
Neko ko ima 14 godina ni u ludilu ne bi smeo da ima ovako "sjajan" odabir reči kada u svom "šteku" ima 4000 prijatelja među kojima su rođaci, roditelji braća i sestre. Tužno je to što se današnje odrastanje svelo na sajber vaspitanje sajber uličara. Da se razumemo, ni u jednom trenutku ne želim da kažem da nisam navučen ili zavistan od interneta, poenta je bila samo da čovek treba da ograniči stvarno od nestvarnog i lažno od pravog. Prvi komp sam dobio sa 15 godina i tek nakon 2 sam imao ptt internet. Do tada sam imao vremena da se valjam u blatu, igram fudbal i basket, idem u školsko i "sprdam" se sa ekipom iz ulice. Plaši me kuda sve ovo vodi. APELUJEM NA RODITELJE koji podržavaju gole fotografije i opšte polno edukovanje na internetu da vode računa o deci. 
I DA, NAJBITNIJE OVO JE SAMO MOJE MIŠLJENJE I NISAM HTEO DA UVREDIM NIKOG.  
Budite mi zdravi i veseli pa se vidimo na šanku....                          
                                                                                                             PROROK 

02.Magla i pljuge

Postoji nešto u cigareti koju zapalim dok pijem kafu. Nekako mi sredi misli, naglasi najlakše rešenje, opusti me, čudan neki osećaj. Bio je ponedeljak, neka magluština se spustila do betona pa tačno ne vidiš prst pred okom. Krenuo sam kao najgori maler u Despotovac auto-stopom. Koji bre rođeni auto-stop pa ni jedan auto nije prošao, i kao po običaju sednem na jedan kamen tu kod benzinske pumpe zapalim cigaru i počnem da čaprkam po sećanjima, kad tamo ima šta i da se nadje. Setim se u srednjoj školi imao sam jednog druga koji je bio u drugom odeljenju i strašno je "obožavao" školu, tako, ponekad kad nemamo pare za neku "kafu u S-u" ili za neke "aparate kod Džo-a" mi zbidžimo na stop i neko nas poveze kući i ćao Marijana gotova škola. Sećam se da je bila zima, ne znam sad da me kolješ koji mesec, neko vreme ladno do zla boga. Mi kao najgori klošari ud`ri na stop a sneg do kolena, j*bo nas stop. I tako pobegli mi u 11h iz škole i smrzli se kao zadnje đane do 17h. To nije sve. Još smo pozvali i njegovog ćaleta da dođe po nas. Takav sam ti ja maler po pitanju tih stopova.
(a sad povratak u stvarnost) 
Sedim ti ja na kamenu i purnjam tu cigaru, gledam ovu maglu čudo jedno mame mi. Kao duša čoveče, bela talasa tu i tamo, negde-negde skroz tamna a negde jedva vidljiva. Lepljiva, kad je udišeš teška. Ne bih pogrešio ako bih rekao da neki ljudi imaju pogled kao zatrovan ostatcima maglovitih jutra, baš tako nekad uhvatim nekog pijanca kad sam na šanku kako me gleda (ili gleda kroz mene) i ima tu maglu, tu težinu, nešto kao muka koja ti ne dozvoli da sve pogledaš ispravno, šta znam, valjda je u ljudskoj prirodi da se problem oteža nevažnim činjenicama. 
Odustajem od stopa, ma daaaaaj, nema auta već sat vremena. Palim ponovo cigaretu ne znam ni sam zašto, primetio sam da me uvek kad se nesto "iskundači" cigareta spusti. Hodam sad kao zombi kroz beli dim koji mi već skače po nervima. Svidja mi se što su ljudi nalik senkama kad ih sretneš, čuješ korake, čuješ dobar dan, i to je to, nema ga više, kakav trip. Mislio sam da je skroz gotivno kad pada kiša i kad je dan jako usran kad ono pazi i ne, magla je ta koja ti izvuče sav talog iz duše, ona je ta koja te natera da se zapitaš ko si i koji je tvoj put iz nje. Primetio sam, da uvek kad mi se nešto loše desi u porodici ili van nje spusti se neki beli dim kao zavesa koja me okruži i natera da se odmotavam iz nje. Natera me da pronađem najbezbolniji i najlakši način, ravano je to osećaju kao kad si u polu-snu pa se boriš da ne zaspiš a drugi deo tebe očajnički čeka da dirne jastuk obrazom. Teško je biti svoj sa pola duše, a još teže padne kad izgubiš i to malo ponosa pa ti duša ostane gola. To vam je dragi moji slična priča sa malim princom i ružom. Svaki čovek od oružja ima samo 3 trna, ako su njegovi "skilovi" za odbranu razvijeni preživeće svaki bol a ako nisu biće mala sitna duša koja traži mrvice tuđe pažnje.
Opet sam zapalio cigaretu, primećujem da i kad pišem brzo zalutam ako nije u pepeljari. Da, o pepeljari imam jednu interesantnu priču. Jedan moj veliki prijatelj otišao je jednom prilikom u Beograd da obavi neki posao. Kako pravila završavanja poslova kreću u Srbiji isključivo iz kafane tako je i on svratio na "jedno piće " u obližnju kafanu blizu stanice na kojoj se čeka tramvaj. Naručio je pivo i od konobara zatražio "pikslu" na šta mu je ovaj odgovorio : " Gospodine, ovo nije kazino nego kafana, ovde možete dobiti pepeljaru ne i pikslu ". Dan danas je to priča o kojoj priča uvek kada se zapije.
Mislim da hodam već deset minuta, pored mene je samo ( u suprotnoj traci naravno) prošao neki beli fiat punto sa nekim plavim slovima, baš čudan i jeziv neki auto, imao je neke rotacije kao hitna pomoć a dva dobermana su vozila auto. Da nisam bio trezan zakleo bih se da nikada više u zivotu neću da pijem "mučenicu" ali bio sam potpuno čist u svakom pogledu. Nešto mi govori da ću da preispitam sebe po tom pitanju po povratku kući a vi budite mi veseli i zdravi i ne šetajte po magli, ume da pokvari sećanja i uspomene. Vidimo se na šanku.
                                                                               ProroK                                                          

01. Dosadan dan

Gledam ovu pustaru i ne mogu da verujem koliko u nekom trenutku čoveku treba za sreću. Hodam niz iste ulice već godinama, srećem iste sive smrznute face koje mi na pitanje : ‚‚ Kako je? " odgovore sa obicnim ‚‚ kako mrtvi ja odlično ". Mrzim prokletu monotoniju koja se uvek na jesen uvuče u ljude, u pijanice koje su na starim kafanskim mestima, u decu koja više nisu u parku, u mračne klupe, jutra, noći i moje sveske.  Bomba, još jedna, pa još jedna i onda u mozgu krater. Kada bi svaka moja misao imala razornu moć c-4 bombe mislim da bi pola Evrope bilo zbrisano sa lica drage nam planete. Ulazim u svoju sobu, sedam za komp, mrzim kad je prva stvar koju uradim logovanje na FB, gledam šta se dešava, smorim se uzmem jaknu i nazad na ulicu. 

Volim da šetam sa Bo-om, to je moj pas rase Canne Corso. On ume da sluša i nema predrasude o mojim porocima kao ljudi koji su u većem glibu od mene. Krenem ti ja tako sa njim kroz mrtvi dan provincije i opet kao po flešbeku srećem mrtva lica itd. itd... Razmišljam koliko glupost može da naraste? Znam dotičnu osobu koja je zavisna od guranja "njonjare" u tudja posla i po prototipu njene ličnosti mogu da svedem zaključke :

1. Ljudi su zli, za dobro im vrati bar 2 x gore

2. Ako neko ima bolju fasadu na kući od mene on je lopov

3. Siguran sam, da svako ko je uspeo više od mene ima ženu koja ga vara, decu narkomane i prokletu kuću u kojoj živi i

4. (ali najbitnije) tudji životi su kao konac, što ga više upleteš biće ti interesantniji rasplet. 

Naravno, sebe bih smatrao još jednim u nizu istih ispranih mozgova kada bih opravdao ovo. Možete li da zamislite veliku bazu informacija o vašim životima i sav prljavi veš u vašoj veš mašini u ustima žene sa karakterom orangutana ? Neki ljudi ne umeju da shvate koliko su mali, uživaju i hrane se strahovima i greškama drugih ljudi. Mislim da postoji nešto što iz vasione vrati milo za drago, ali otom potom. 

Dan je i dalje usran, onako na finjaka ostavljam Bo-a kući uletim u par raspravki sa mojom tek idealnom porodicom za svađe, ponovo izadjem napolje i krenem naravno u kafanu. Sedim za šankom i posmatram monotoniju. Lice 1 ulazi, dobro veče, uzima novine seda u uglu i naručuje kafu. Ćuti, vuče dimove i čita. Za njim, nakon 5 minuta ulaze Lice 2 i Lice 3, filozof i umetnik, idealan spoj nakon 3. vinjaka. Dođe mi da se nasmejem ali prećutim. Lice 1 se zakašlja, Lice 2 podiže obrvu pogleda ga i kaže : "kolkiko sam ti ga zabio ne verujem da ćeš da ga iskašlješ " . Ha, pomislim da je to prava stvar koja mi je trebala, jer mi izjave dotičnog lica ulepšaju dan ali, lice 1 nije čekalo da to reši bitku već mirnim glasom odgovori : " da, da, slobodno, čuo sam da si opak u "mećanju" iz razloga što tvoja žena ima drugog "mećača" ... " Ustajem, jer nastavak verbalnog rata izmedju propalog Filozofa i gospodina info-novina znam. Izlazim na istu mokru ulicu ali je već mrak, odlazim kući u sivilo mojih "bombi", otvaram svesku i šta dalje da ti pričam.

Glupost je završiti ovde, ovo je bio tek jedan dan u dosadnom i malom mestu koje nije interesantno. Baš, mislim, mrzim zaključke, dosadni su i smaraju. BUDITE MI VESELI I ZDRAVI pa se vidimo na šanku !              PROROK