09. Depresijom protiv morala

Jednom, kad ne bude ratova, u nekom novom svetu koji podseća na savršeni ja ću te pronaći da ti pročitam svoje pesme. Sinoć sam bio u kafani. Posmatrao sam starca koji "leši" litar dnevno stroge domaćice. Pitao sam se koliko će dugo da "tera" ovako. U jednom trenutku sam ga pogledao u oči, bio je slomljen i sam. Setim se Balaševićeve pesme jesen stiže dunjo moja. Setim se da velike ljubavi nikad ne završe slavno. Sećanja su lavirinti zidani u našim glavama. negde sam pročitao i frapirao se stvari koje čovek može da upamti. Neki naučnici testirali su prosečnog čoveka i njegovo pamćenje. Dobili su neke neverovatne podatke.
Moja sećanja vežu me za detinjstvo. Bio sam nekako uvek čudno dete. Zezali su me oduvek u osnovnoj školi da ću daleko da doguram, i jesam, bio sam na jednom šanku u Lido di Esolu u Italiji, to je dovoljno daleko bar meni. Danas je 22. oktobar, bolestan sam i imam temperaturu. Imam osećaj da je sve ponovo stalo i da više ništa nema smisla. Uvek sam tražio lakši način i način na koji bi se "ona" osećala dobro, ustvari, pronašao sam samo način u kome je "ona" hladna. Da li je greh ovoliko voleti ?
Ljubav je čudo jedno ako se baš "navučeš". Sanjao sam sinoć kako dolazi, lepa je i sva u belom. Idealan san, ruku na srce mora nešto da povari. Opet sam sanjao cigarete. E da, slatka depresijo dobroi došla nazad. Mrzim kad sam depresivan, eto danas ću da pišem o tome. Ne-za-me-ri-te mi ako odlutam sa teme i počnem nešto ne povezano, probajte da da to razumete ovao : " Ako postaviš sebi pitanje da li si i ti lud za ludaka koji ćeš odgovor da dobiješ" ? to je dilema u kojoj se vodi bitka ko je nenormalan, većina ili pojedinac ?
Eto, skrenuo sam sa teme. Meni baš teško padaju ovi napadi depresije. U stanju sam da sedim po ceo dan i gledam u jednu tačku. Nikada nisam znao izlaz odatle, uvek je sam po sebi došao. Uglavnom je to bila moja devojka kada je htela da razgovara i učestvuje u mojim  depresivnim katastrofama. U poslednje vreme ona, kao ni ostali ljudi iz mog života nisu baš svoji ili se samo tako meni čini. Ljudi su hladni i gladni nečeg što ne razumem. Svi oni stavljaju na kocku stvari koje vole, rizikuju da zauvek izgube drage osobe. Ježim se na pomisao da izgubim ključeve od glupog ormarića a kamoli osobu koju volim. Ne razmišljaju svi tako. Boli me ponekad što su ljudi ili tačnije jedna jedina osoba do koje mi je stalo na svetu nekako hladna i teška. Možda samo ja ne umem da razumem sve to, a možda sam i previše utonuo u zavesu depresije.
Ako stavim na kantar dušu i sve što sam do sada pozitivno uradio a pak sa druge strane na drugom tasu stavim sve što sam loše uradio ne znam koliko bi i gde vagalo. Težina dobrih je mala naspram težine loših ili ljudi samo tako gledaju na to. Crni se vitez uzdiže iz svoga groba, tama ulazi u sobu kroz ključaonicu, gledaš je u oći i shvatiš, nisi sam sa sobom, jer je uvek tu neko dobro i neko loše koje te tera da radiš to što radiš, ljudi to zovu sudbina, zapravo je samo strah. Kako strah ? Jednostavnost je odgovor na pitanje, zapravo ako bih mogao da dam vlastiti život život da spasem 3 osobe uradio bih to bez razmišljanja. Nisam ja neki dobrica koji bi tek tako spašavao ljude da se razumemo ali da li bi TI dao svoj život za totalnog neznanca? Pitaš se kako je to povezano sa sudbinom, pa lako, sudbina je skup svih dogadjaja koje čovek preživi, oni su krojeni po prototipu njegove ličnosti i samo od toga zavisi kakav će život da živi ne od neke "više sile".
Bol je relativna stvar kada su ti presečeni živci. Ne može da te boli, ako ne umeš da voliš, a kad naučiš da voliš neminovno je da osećaš bol, i striktno sam, ali ponavljam sam čovek odlučuje koliko će da ga boli. Da ne davim više, to bi bilo to.
Želim vam prijatan dan, pa se vidimo na šanku, ovog puta pijem čaj. Budite mi veseli i zdravi.
                                                                                                                                                 PROROK

08. Prasak

Generalno, svet bi bio mnogo lepši i bolji kada bi ljudi bar malo postali realniji prema sebi i drugima. Mrzim kad neko samo gleda svoje dupe. Stvarno ne vidim šta je lepo u upražnjavanju seksa sa tudjim patnjama? Ok sad oprostite na ovoj nekulturnoj rečenici ali vecina koju znam jebala bi se u "prkno" za parče slasti koju nudi tudja muka, bol i patnja. Sramota me je ponekad što uopšte poznajem takve ljude, živim u okolini sa njima i pokušavam da svoju životnu egzistenciju ne dovedem u pitanje gledajući kako se čovek unazadno vraća ka majmunu. Greh je to, u religijskoj osnovi svakog verovanja. Moje verovanje je moja istina, hodam tunelom koji sam sebi zacrtao ćutim i gazim napred kroz kaldrmu da bih nadam se nekad ugledao svetlost. Ha, paralelno u tunelu do mene gazi desetina ljudi bez vizije u čoporu galopirajući u nepoznato preko leševa lobanja i brdovito zgrudvanih tela sujetnih i otrovanih virusom globalnog. Ne vidim bolje sutra, bar ne danas. Nisam verovao da na ulici savremeni čovek može da sretne australopitekusa, smesno ali verovatnoća da se to i tebi desi jos danas je 100 %. Pazi ti njega, on hoda namirisan miliončetom, u kosulji od 500 E autu od mnogo hiljada i glavom u kojoj nema ni gram mozga. Uspeh je čuti da takav čovek veže dve proste proširene rečenice u kojima neće pomešati "jel" i "jer" ili pak videti status gospodina "sve me žene vole" bez grešaka tipa "nemogu", "samnom" itd, itd. Najtužnija istina je što takvi danas obično završe na kormilu neke društvene ustanove i "bukanjem" i zasipanjem činjenica o boljem životu ne samo da prave paradoks istog već zasipaju svoje bankovne račune uz izgovore da to nisu tvoje pare, tvoje čoveče koji radiš od 7 do 5 i koji plaćaš lopovima letovanja, zimovanja, ručkove i ladjenja jaja po Azurnoj obali. Kada će ova nacija da otvori oči ? Mislim da odgovor leži zakopan na dnu Dunava u kutiji sa 721 katancem. Sramota je naš ponos ili nas samo na to ubedjuju mediji koji su isti kao pomenuti domorodac gore naveden. Mislim da nikada neću da krivim ljude koji su "zapalili" odavde jer su spašeni. Na pomolu je III svetski rat, rat izmedju umnog bića i zatrovanog polu-čoveka koji se neće voditi nuklearnim bojevim glavama i municijom, već zdravim umom i povratkom na zdrave staze. Ako to i ne doživim, biće mi drago da sam bar bio prvi koji je pisao o tome. Vi, budite srećni i veseli, zaobidjite na ulici australopitekuse jer je to danas zarazna bolest pa se vidimo na šanku.
                                                      PROROK

07.Prokleti san i krah umnog bića

Bio sam na jednom čudnom mestu, video neke čudne ljude, radio neke čudne i uvrnute stvari, bežao samom sebi da bih se sebi vratio. Da, pogodili ste, sanjao sam čudan san. 
Zbog čega čovek sanja? Šta znače snovi? Ne znam umem li da se nosim sa njima? Jel su oni slika onoga što zapravo jesmo ili samo ocrtavaju ono što će tek da nas zadesi? Odgovori mi ? Odgovor je ostao tišinčuga koja me je bledo posmatrala sa druge strane ogledala. Kunem se, da nisam siguran da sam normalan, sedeo sam jutros na uglu kreveta i razmišljao koliko mi treba da "mrdnem‚‚ i šta sam loše uradio i ako je sve bio samo san. Bio sam nešto bolestan i bled sam otišao da spavam, smešno je, probudio sam se kao da me je neko oprao onim čudima za izbeljivanje koja reklamiraju. Bled, slomljen i umoran skuvao sam jutarnju kafu. Ruku na srce, bio sam srećan ma koliko to zvučalu suludo da je sve samo tek jedan glupi san, mada smeta mi što mi je pod kožom. Daleko od toga da mi seje pitanja, ne, ne verujem u povezanost snova i realnog života ali čudno je kako telo nakon takvog "događaja" ume da se ponaša čudno. Zbog detalja svog sna i njegovog delovanja na moje psiho-fizičke aktivnosti nisam spreman da ga opisujem, ova tema je zapravo o snovima i tome kako oni deluju na ljude kada se probude. 
Evo me na šanku moje omiljene kafane "Lavitint". Pijem kafu ovog puta, i razmišljam o tome što me je zakucalo. Moj dobar prijatelj Milan koga ja zovem Zdravko ispričao mi je da je jednom sanjao da se tukao sa nekim, istina je da je podložan tome da se stalno tuče ali zanimljivo je to da je u snu doživeo da ga neko udari u ruku koja ga je bolela nakon sna nedelju dana. Da li će mene duša da boli toliko? Naježio sam se. Bio bih srećan kad bih mogao da zaboravim ovo i prestanem da mislim o snu i prokletom liku koji se u njemu pojavljuje, bio bih srećan da izgubim želju da mu "izlopatam" glavu i najsrećniji bih bio kada bi, mogao samo jednom da sanjam isti san ponovo ali da mogu da uradim ono što želim. Dešavalo se da u snovima često imam svesnu viziju onoga što hoću ali čim krenem da menjam redosled događaja noge odumiru kao i ruke i ostajem nepokretan. Ovaj moj san se završava tako što ja i moj najbolji drug Sale doživimo udes autom jer se slupamo sa nekim šleperom, ležim nepokretan pored auta dok ka meni ide drugi, ne mogu da se pomerim. Plaši me pomisao na to, i na još par stvari iz tog sna. Kako da čovek, kao moćno i umno biće prevaziđe snove koji su sastavni deo života? MOLIM SVAKOG KO PROČITA OVAJ BLOG DA U KOMENTARU OSTAVI SVOJE MIŠLjENJE NA PITANJE: KOLIKO SU SNOVI REALNI I ŠTA PO VAMA ZNAČE? 
Unapred hvala.
Izmedju vatre verovanja i vatre istine linije su tanke, obično najviše ume da zaplaši čoveka ta neka nada da to nije istina jer čovek svojim umom i moći podsvesti priziva svoju sliku golgote. Moja golgota su moji snovi koji me muče godinama. Do pre nekih mesec dana sanjao sam kerbera, svako veče, isti san. Mislio sam da ću da poludim i da "skrenem". Sanjao sam kako idem dugim tunelom gde gore neke baklje i on istrčava ispred mene i kreće da me juri, bežim ali kao što sam već rekao noge mi odumiru, i on me grize tu se budim i sve me boli. Tako mesec ili dva. Svake noći isti san. Razmišljao sam da posetim psihologa ali je san sam po sebi nestao.
Čudno je, kako čovek ume da emocije prenosi iz snova, da se oseća lepo ili ružno ali je najčudnije da se čovek seti snova samo kada sanja nešto loše, tako i ja. Ne bih verovatno nikada ni pisao o tome da nisam sanjao ovaj užas. Videćemo kako i šta. Vi mi budite veseli i zdravi, razmislite o svojim snovima, kakvi su i šta znače, pa kad ozdravim vidimo se na šanku.
                                                                            PROROK 

06.Tišina

Nekad tišina zna da miriše čudno. Idem tako parkom slučajno uhvatim sebe kako slušam tišinu, bas ume da bude gotivno kad tako pustiš "mozak na otavu". Danas sam bio do Despotovca. Bio je i Vučko, snimali smo neku "emisiju". Onako, kao što to ide već galama, tamo-vamo, levo desno. Kad sam došao kući zavalio sam se u fotelju i slušao tišinu. Gotivan neki zvuk u zavisnosti od trenutka.
Ponekad baš kad se nešto skenjam sedim tako u sobi i ćutim. Znaš ona tišina koja bruji u ušima. E baš ta, užasno me nervira kad ne mogu da je podnesem, vrati mi neka teška i žalosna sećanja na neke prošle ljude, neko prošlo vreme. Često mi se desi da doživim da mi usled te "tišinčuge" zaglunu uši. Sortirao sam i tišinu u neku svoju podelu. to bi izgledalo ovako :

TIŠINČUGA 

TIŠINA KAFE

MRTVA TIŠINA

TIŠINA JESENI

TIŠINČUGA  jako zajeban period života svakog čoveka. To je ona tišina kada se posle izgubljene bitke vratiš u svoj hram obećavajući sebi da rat još uvek nije gotov. Trenutak kad svako počne bar malo da gleda sebe u ogledalu dok se ta odvratna buka tišine sve jače čuje do trenutka kad uši ne zaglunu. Svi se problemi tada čine kao veliki, bez izlaza, bez pomoćno gledaš a nema nade. Baš zajebano.
TIŠINA KAFE to mu dodje onaj jutarnji mir, dok jos nije budan ceo grad, prekineš je natren, upališ plin ili ringlu skuvaš kafu i udišeš tu jutarnju maglu iz šoljice. Čekaš da počne dan, kao da si rodjen ponovo svakog jutra. To je ona "lepa" tišina, ona koja je iznenadjujuće inspirativna bar meni. Tako, ponekad uz jutarnju kafu, mislim da počinjem da razumem onu "jutro je pametnije od noći".
MRTVA TIŠINA. Verujem da je svako bio u situaciji da oseti ovu pojavu o kojoj sada pišem. To je onaj mali deo tebe vešto skrivan negde duboko, onaj pogled pun tame i mraka koji ljudi suzbijaju. Ona jeziva tišina kao osveta u horor filmovima. Sve je mirno, tiho, hodaš ulicom, ali sve je i suviše tiho i onda  "BAM". To je ta tišina koja te nagovara na mržnju i osvetu, slatku i hladnu. To je ono što hrani ego onih drugih "ljudi" o kojima sam do sada pisao. Taj mračni "on" sa druge strane koji se vrati uvek kad ostaneš sam. Ova vrsta tišine je i najopsanija jer ima teške i nezlečive posledica i stvara razne komplekse.
TIŠINA JESENI inače moja omiljena tišina. To je ona tišina kad ja i gospodjica moja mnogo lepša polovina sedimo u parku. Zagli me, poljubi jednom i ćuti sa mnom. Negde-negde samo čuješ neku noćnu budalu pijanu kako peva neku pesmu dok se vraća kući, čuješ neke "dobermane" kako prolaze autom ali to su retke situacije. Uglavnom čuješ tišinu koja govori, "ej ja sam srećan jebo te"

Eto i tišina je sastavni deo svakodnevnice o kojoj verujem niste razmišljali. Najgora tišina je ona na fajrontu :) Budite mi veseli, zdravi i srećni pa se vidimo na šanku. 
                                                  PROROK