11. Razumevanje zveri

Tražim najlakši način da razumem čoveka. Teško je to ako uzmeš u obzir raznolikost ljudi i njihove karakteristike. Ponekad me "prosečan čovek" zatekne svojim odgovorom ili stavom. Približna tome je situacija u kojoj te neko jakom lampom zaslepi. Muk i tajac. Ako bih stavio svima do znanja da je ljudska glupost kvasac a njihove ideje jedan veliki poljski wc kombinacijom toga dobili bi katastrofu u smislu izliva fekalija po prelepoj majci prirodi. Ljudi, ne budimo glupi, pustimo da život teče onako kako mora jer niko od nas ne zna gde je ta tačka kada će jednostavno da nestane. Pustimo lopova neka krade, tračaru neka "cvokoće" dizele neka sparinguju, rastamane neka "vare"....
Zbog čega čovek kao razumno biće nastoji da bude što veća životinja? Znam odgovor. Smatram da svako od vas zna odgovor na to pitanje. Recimo kada bi vam neko iz čista mira na ulici udario šamar da li biste mu vratili? Znam ljude koji bi bez pardona to uradili. Sa druge strane postoje i oni koji bi čekali jedini trenutak koji im se ukaže, trenutak slabosti u kome bi "sačekušom" nesrećnika podsetili na nemili dogadjaj. kada ostaviš sebe u žaru osvete kosiš se sa svim tačkama i idejama hrišćanstva. Idoli i mentoli uništili su razumnog čoveka jer su po zapadnim merama kalupom malodušnosti postavili standarde novim generacijama. Mene tim nisu uspeli da kupe. Verujem da nas ima još mnogo.
Kako najlakše razumeti čoveka? Mislim da je odgovor u tome koliko si zapravo spreman i voljan da to i uradiš. Ne razgovaram sa jednom ženom. Do skora sam bio ljut na nju i neke njene postupke. Shvatio sam zbog čega sve to radi ali ću svoje mišljenje ipak zadržati za sebe. Poenta je da do skora nisam ni pomišljao da kažem bilo šta lepo i pozitivno o njoj. Evo, znam je mnogo godina i imala je veoma veliki udeo u mom životu. Bio sam ljut ne na nju lično, već na to koliko joj moje prijateljstvo znači. Omazati godinama krečeni zid fekalijama sa početka teksta a i dalje tražiti kocke kvasca jer nema dovoljno "materijala"? Ne kapiram poentu.? Da sad ne ispadnem neki super čovek, reći ću vam, naivan sam i glup. Toliko sam glup da bih verovatno svima sve oprostio. To nije vrlina. Nego da ne skrećem sa teme. Zapravo, po svim tačkama nepisanog zakona prirode jedinka je potrošno reproduktivno telo, dela su sećanja i lik koji pamti vreme kroz vrtloge istine. Moja istina je da nisam ljut ni besan, da gledam svoja posla i da sam svima i sve oprostio. Neka vam je Bogom prosto.
Smatram da svako od vas ima u sebi makar malu dozu razumnog ili pak manje razumnog čoveka i da je svaka na tasu vage života. Balansiran i miran život bitniji je od tričavih adrenalinskih napada besa. Mogu mirnim tonom da izjavim sledeće : " Svi smo mi deca sistema, neki od nas se odreknu svojih roditelja, neki im služe. Neki su vaspitani da budu ratnici neki da budu pošteni a neki nisu. Žrtvovanjem besa otvaramo bravu koja vodi ka portalu sreće, pronađi put do nje odricanjem mržnje i ljubomore. Razumi čoveka kroz njegove mane da bi vrline imale smisla."
Buditre mi veseli i zdravi pa se vidimo na šanku. 
                                        VAŠ PROROK

10. Hladno jutro i topla kafa

Nije me bilo neko vreme. Nisam ni umeo ni znao o čemu da pišem. Loše vesti se šire kao karcinom, tek kad shvatiš o čemu se radi znaš da si shvatio prekasno. Ovo je bilo neko čudno jutro. Zora se micala u serijama tražeći najkraći put da me uspava. Nisam spavao ponovo. Srce, nekako čudno radi kada čovek više nista ne očekuje. Ponovo ću, kao u svakom tekstu do sada ostaviti mali deo sebe, za svaki slučaj, da ostanem tu zauvek.

" TRAŽIO SAM TEBE U NEKIM MALIM STVARIMA; PROLEĆU NEBU KAMENJU I TROTOARIMA."
Treba biti pozitivan. Ne očekujem da me niko razume ako predhodno ne skapiram samog sebe. Taj trnovit put gazim patikama snova, kada te patike dotraju verovatnoća da si stigao na kraj puta i ako je pred tobom još gomila asvalta neminovna je. Uzmi sve što ti život pruži i budi halapljiv, govorili su da treba i kada istih patika nema bos gaziti staklo trnje i kamenje. Tabani su debeli kada u ogledalu nema ničeg za promeniti.
Nije me bilo neko vreme. Sebi to nisam smeo da dozvolim. Povukao sam se u neke odaje meni znane da bih pore pročistio od prašine neminovnosti. Tragam za boljim u talogu kafe ovog jutra. Zapalio bih cigaretu ali je nemam. Godinama lažem sebe da ću moći sam da promenim težinu koja kao džak pritiska vrat. Znam, sve je verovatnoća. U špilu je 52 karte ali samo 4 keca. U mom špilu postoji jedna dama u piku, volim je. Verovatno samo zbog nje danas sve ovo radim. "flipnuo" bih da je nema.
Treba biti pozitivan. Gledam svoju baku dok sa uživanjem gleda karameline "prevare" i dalje slepo veruje da je istina to što vidi. Sada bih pesmu gospodina Tife promenio u " A GDE SU TI TROVAČI MOJE DECE ZAR SU ZASPALI" ? Kako se sve globalizuje, otrovni bršljan vršlja mozgove koji su u pokušaju razvoja. Zažmurim. Neću da ispadnem životinja. Mladost ume da bude lepa ako nema pinka i b92.  Mislim da je zapad sve svoje snage usmerio ka svetim balkanskim narodima u nameri da nas spuste ispod zemlje ne sluteći da mi zapravo odatle i dolazimo. 24. Mart 1999.godine. Imao sam 9 i nisam baš najbolje razumeo zbog čega ulazimo u kuću kada su sirene a piči se najbolji fudbal. Danas imam 22 i siguran sam da razumem prirodu koja vraća kroz "SENDI" ravnotežu u duhu i bivstvovanju. Nisam na to ponosan, ja sam samo provincijalac koji ne uživa u vraćanju milog za drago, ali neka mi Bog oprosti i vaš a i moj, neka vam je, biće i gore.
Slagaću ako kažem da nisam bio na šanku ovih dana. U potrazi za srećkom izgubio sam sreću. Čekam vas, budite mi veseli i zdravi pa se vidimo na šanku da platite to pivo. Ako Dule čita blog, da zna da nisam zaboravio dođem turu. Pozdarv
                                                                                                PROROK

09. Depresijom protiv morala

Jednom, kad ne bude ratova, u nekom novom svetu koji podseća na savršeni ja ću te pronaći da ti pročitam svoje pesme. Sinoć sam bio u kafani. Posmatrao sam starca koji "leši" litar dnevno stroge domaćice. Pitao sam se koliko će dugo da "tera" ovako. U jednom trenutku sam ga pogledao u oči, bio je slomljen i sam. Setim se Balaševićeve pesme jesen stiže dunjo moja. Setim se da velike ljubavi nikad ne završe slavno. Sećanja su lavirinti zidani u našim glavama. negde sam pročitao i frapirao se stvari koje čovek može da upamti. Neki naučnici testirali su prosečnog čoveka i njegovo pamćenje. Dobili su neke neverovatne podatke.
Moja sećanja vežu me za detinjstvo. Bio sam nekako uvek čudno dete. Zezali su me oduvek u osnovnoj školi da ću daleko da doguram, i jesam, bio sam na jednom šanku u Lido di Esolu u Italiji, to je dovoljno daleko bar meni. Danas je 22. oktobar, bolestan sam i imam temperaturu. Imam osećaj da je sve ponovo stalo i da više ništa nema smisla. Uvek sam tražio lakši način i način na koji bi se "ona" osećala dobro, ustvari, pronašao sam samo način u kome je "ona" hladna. Da li je greh ovoliko voleti ?
Ljubav je čudo jedno ako se baš "navučeš". Sanjao sam sinoć kako dolazi, lepa je i sva u belom. Idealan san, ruku na srce mora nešto da povari. Opet sam sanjao cigarete. E da, slatka depresijo dobroi došla nazad. Mrzim kad sam depresivan, eto danas ću da pišem o tome. Ne-za-me-ri-te mi ako odlutam sa teme i počnem nešto ne povezano, probajte da da to razumete ovao : " Ako postaviš sebi pitanje da li si i ti lud za ludaka koji ćeš odgovor da dobiješ" ? to je dilema u kojoj se vodi bitka ko je nenormalan, većina ili pojedinac ?
Eto, skrenuo sam sa teme. Meni baš teško padaju ovi napadi depresije. U stanju sam da sedim po ceo dan i gledam u jednu tačku. Nikada nisam znao izlaz odatle, uvek je sam po sebi došao. Uglavnom je to bila moja devojka kada je htela da razgovara i učestvuje u mojim  depresivnim katastrofama. U poslednje vreme ona, kao ni ostali ljudi iz mog života nisu baš svoji ili se samo tako meni čini. Ljudi su hladni i gladni nečeg što ne razumem. Svi oni stavljaju na kocku stvari koje vole, rizikuju da zauvek izgube drage osobe. Ježim se na pomisao da izgubim ključeve od glupog ormarića a kamoli osobu koju volim. Ne razmišljaju svi tako. Boli me ponekad što su ljudi ili tačnije jedna jedina osoba do koje mi je stalo na svetu nekako hladna i teška. Možda samo ja ne umem da razumem sve to, a možda sam i previše utonuo u zavesu depresije.
Ako stavim na kantar dušu i sve što sam do sada pozitivno uradio a pak sa druge strane na drugom tasu stavim sve što sam loše uradio ne znam koliko bi i gde vagalo. Težina dobrih je mala naspram težine loših ili ljudi samo tako gledaju na to. Crni se vitez uzdiže iz svoga groba, tama ulazi u sobu kroz ključaonicu, gledaš je u oći i shvatiš, nisi sam sa sobom, jer je uvek tu neko dobro i neko loše koje te tera da radiš to što radiš, ljudi to zovu sudbina, zapravo je samo strah. Kako strah ? Jednostavnost je odgovor na pitanje, zapravo ako bih mogao da dam vlastiti život život da spasem 3 osobe uradio bih to bez razmišljanja. Nisam ja neki dobrica koji bi tek tako spašavao ljude da se razumemo ali da li bi TI dao svoj život za totalnog neznanca? Pitaš se kako je to povezano sa sudbinom, pa lako, sudbina je skup svih dogadjaja koje čovek preživi, oni su krojeni po prototipu njegove ličnosti i samo od toga zavisi kakav će život da živi ne od neke "više sile".
Bol je relativna stvar kada su ti presečeni živci. Ne može da te boli, ako ne umeš da voliš, a kad naučiš da voliš neminovno je da osećaš bol, i striktno sam, ali ponavljam sam čovek odlučuje koliko će da ga boli. Da ne davim više, to bi bilo to.
Želim vam prijatan dan, pa se vidimo na šanku, ovog puta pijem čaj. Budite mi veseli i zdravi.
                                                                                                                                                 PROROK

08. Prasak

Generalno, svet bi bio mnogo lepši i bolji kada bi ljudi bar malo postali realniji prema sebi i drugima. Mrzim kad neko samo gleda svoje dupe. Stvarno ne vidim šta je lepo u upražnjavanju seksa sa tudjim patnjama? Ok sad oprostite na ovoj nekulturnoj rečenici ali vecina koju znam jebala bi se u "prkno" za parče slasti koju nudi tudja muka, bol i patnja. Sramota me je ponekad što uopšte poznajem takve ljude, živim u okolini sa njima i pokušavam da svoju životnu egzistenciju ne dovedem u pitanje gledajući kako se čovek unazadno vraća ka majmunu. Greh je to, u religijskoj osnovi svakog verovanja. Moje verovanje je moja istina, hodam tunelom koji sam sebi zacrtao ćutim i gazim napred kroz kaldrmu da bih nadam se nekad ugledao svetlost. Ha, paralelno u tunelu do mene gazi desetina ljudi bez vizije u čoporu galopirajući u nepoznato preko leševa lobanja i brdovito zgrudvanih tela sujetnih i otrovanih virusom globalnog. Ne vidim bolje sutra, bar ne danas. Nisam verovao da na ulici savremeni čovek može da sretne australopitekusa, smesno ali verovatnoća da se to i tebi desi jos danas je 100 %. Pazi ti njega, on hoda namirisan miliončetom, u kosulji od 500 E autu od mnogo hiljada i glavom u kojoj nema ni gram mozga. Uspeh je čuti da takav čovek veže dve proste proširene rečenice u kojima neće pomešati "jel" i "jer" ili pak videti status gospodina "sve me žene vole" bez grešaka tipa "nemogu", "samnom" itd, itd. Najtužnija istina je što takvi danas obično završe na kormilu neke društvene ustanove i "bukanjem" i zasipanjem činjenica o boljem životu ne samo da prave paradoks istog već zasipaju svoje bankovne račune uz izgovore da to nisu tvoje pare, tvoje čoveče koji radiš od 7 do 5 i koji plaćaš lopovima letovanja, zimovanja, ručkove i ladjenja jaja po Azurnoj obali. Kada će ova nacija da otvori oči ? Mislim da odgovor leži zakopan na dnu Dunava u kutiji sa 721 katancem. Sramota je naš ponos ili nas samo na to ubedjuju mediji koji su isti kao pomenuti domorodac gore naveden. Mislim da nikada neću da krivim ljude koji su "zapalili" odavde jer su spašeni. Na pomolu je III svetski rat, rat izmedju umnog bića i zatrovanog polu-čoveka koji se neće voditi nuklearnim bojevim glavama i municijom, već zdravim umom i povratkom na zdrave staze. Ako to i ne doživim, biće mi drago da sam bar bio prvi koji je pisao o tome. Vi, budite srećni i veseli, zaobidjite na ulici australopitekuse jer je to danas zarazna bolest pa se vidimo na šanku.
                                                      PROROK

07.Prokleti san i krah umnog bića

Bio sam na jednom čudnom mestu, video neke čudne ljude, radio neke čudne i uvrnute stvari, bežao samom sebi da bih se sebi vratio. Da, pogodili ste, sanjao sam čudan san. 
Zbog čega čovek sanja? Šta znače snovi? Ne znam umem li da se nosim sa njima? Jel su oni slika onoga što zapravo jesmo ili samo ocrtavaju ono što će tek da nas zadesi? Odgovori mi ? Odgovor je ostao tišinčuga koja me je bledo posmatrala sa druge strane ogledala. Kunem se, da nisam siguran da sam normalan, sedeo sam jutros na uglu kreveta i razmišljao koliko mi treba da "mrdnem‚‚ i šta sam loše uradio i ako je sve bio samo san. Bio sam nešto bolestan i bled sam otišao da spavam, smešno je, probudio sam se kao da me je neko oprao onim čudima za izbeljivanje koja reklamiraju. Bled, slomljen i umoran skuvao sam jutarnju kafu. Ruku na srce, bio sam srećan ma koliko to zvučalu suludo da je sve samo tek jedan glupi san, mada smeta mi što mi je pod kožom. Daleko od toga da mi seje pitanja, ne, ne verujem u povezanost snova i realnog života ali čudno je kako telo nakon takvog "događaja" ume da se ponaša čudno. Zbog detalja svog sna i njegovog delovanja na moje psiho-fizičke aktivnosti nisam spreman da ga opisujem, ova tema je zapravo o snovima i tome kako oni deluju na ljude kada se probude. 
Evo me na šanku moje omiljene kafane "Lavitint". Pijem kafu ovog puta, i razmišljam o tome što me je zakucalo. Moj dobar prijatelj Milan koga ja zovem Zdravko ispričao mi je da je jednom sanjao da se tukao sa nekim, istina je da je podložan tome da se stalno tuče ali zanimljivo je to da je u snu doživeo da ga neko udari u ruku koja ga je bolela nakon sna nedelju dana. Da li će mene duša da boli toliko? Naježio sam se. Bio bih srećan kad bih mogao da zaboravim ovo i prestanem da mislim o snu i prokletom liku koji se u njemu pojavljuje, bio bih srećan da izgubim želju da mu "izlopatam" glavu i najsrećniji bih bio kada bi, mogao samo jednom da sanjam isti san ponovo ali da mogu da uradim ono što želim. Dešavalo se da u snovima često imam svesnu viziju onoga što hoću ali čim krenem da menjam redosled događaja noge odumiru kao i ruke i ostajem nepokretan. Ovaj moj san se završava tako što ja i moj najbolji drug Sale doživimo udes autom jer se slupamo sa nekim šleperom, ležim nepokretan pored auta dok ka meni ide drugi, ne mogu da se pomerim. Plaši me pomisao na to, i na još par stvari iz tog sna. Kako da čovek, kao moćno i umno biće prevaziđe snove koji su sastavni deo života? MOLIM SVAKOG KO PROČITA OVAJ BLOG DA U KOMENTARU OSTAVI SVOJE MIŠLjENJE NA PITANJE: KOLIKO SU SNOVI REALNI I ŠTA PO VAMA ZNAČE? 
Unapred hvala.
Izmedju vatre verovanja i vatre istine linije su tanke, obično najviše ume da zaplaši čoveka ta neka nada da to nije istina jer čovek svojim umom i moći podsvesti priziva svoju sliku golgote. Moja golgota su moji snovi koji me muče godinama. Do pre nekih mesec dana sanjao sam kerbera, svako veče, isti san. Mislio sam da ću da poludim i da "skrenem". Sanjao sam kako idem dugim tunelom gde gore neke baklje i on istrčava ispred mene i kreće da me juri, bežim ali kao što sam već rekao noge mi odumiru, i on me grize tu se budim i sve me boli. Tako mesec ili dva. Svake noći isti san. Razmišljao sam da posetim psihologa ali je san sam po sebi nestao.
Čudno je, kako čovek ume da emocije prenosi iz snova, da se oseća lepo ili ružno ali je najčudnije da se čovek seti snova samo kada sanja nešto loše, tako i ja. Ne bih verovatno nikada ni pisao o tome da nisam sanjao ovaj užas. Videćemo kako i šta. Vi mi budite veseli i zdravi, razmislite o svojim snovima, kakvi su i šta znače, pa kad ozdravim vidimo se na šanku.
                                                                            PROROK 

06.Tišina

Nekad tišina zna da miriše čudno. Idem tako parkom slučajno uhvatim sebe kako slušam tišinu, bas ume da bude gotivno kad tako pustiš "mozak na otavu". Danas sam bio do Despotovca. Bio je i Vučko, snimali smo neku "emisiju". Onako, kao što to ide već galama, tamo-vamo, levo desno. Kad sam došao kući zavalio sam se u fotelju i slušao tišinu. Gotivan neki zvuk u zavisnosti od trenutka.
Ponekad baš kad se nešto skenjam sedim tako u sobi i ćutim. Znaš ona tišina koja bruji u ušima. E baš ta, užasno me nervira kad ne mogu da je podnesem, vrati mi neka teška i žalosna sećanja na neke prošle ljude, neko prošlo vreme. Često mi se desi da doživim da mi usled te "tišinčuge" zaglunu uši. Sortirao sam i tišinu u neku svoju podelu. to bi izgledalo ovako :

TIŠINČUGA 

TIŠINA KAFE

MRTVA TIŠINA

TIŠINA JESENI

TIŠINČUGA  jako zajeban period života svakog čoveka. To je ona tišina kada se posle izgubljene bitke vratiš u svoj hram obećavajući sebi da rat još uvek nije gotov. Trenutak kad svako počne bar malo da gleda sebe u ogledalu dok se ta odvratna buka tišine sve jače čuje do trenutka kad uši ne zaglunu. Svi se problemi tada čine kao veliki, bez izlaza, bez pomoćno gledaš a nema nade. Baš zajebano.
TIŠINA KAFE to mu dodje onaj jutarnji mir, dok jos nije budan ceo grad, prekineš je natren, upališ plin ili ringlu skuvaš kafu i udišeš tu jutarnju maglu iz šoljice. Čekaš da počne dan, kao da si rodjen ponovo svakog jutra. To je ona "lepa" tišina, ona koja je iznenadjujuće inspirativna bar meni. Tako, ponekad uz jutarnju kafu, mislim da počinjem da razumem onu "jutro je pametnije od noći".
MRTVA TIŠINA. Verujem da je svako bio u situaciji da oseti ovu pojavu o kojoj sada pišem. To je onaj mali deo tebe vešto skrivan negde duboko, onaj pogled pun tame i mraka koji ljudi suzbijaju. Ona jeziva tišina kao osveta u horor filmovima. Sve je mirno, tiho, hodaš ulicom, ali sve je i suviše tiho i onda  "BAM". To je ta tišina koja te nagovara na mržnju i osvetu, slatku i hladnu. To je ono što hrani ego onih drugih "ljudi" o kojima sam do sada pisao. Taj mračni "on" sa druge strane koji se vrati uvek kad ostaneš sam. Ova vrsta tišine je i najopsanija jer ima teške i nezlečive posledica i stvara razne komplekse.
TIŠINA JESENI inače moja omiljena tišina. To je ona tišina kad ja i gospodjica moja mnogo lepša polovina sedimo u parku. Zagli me, poljubi jednom i ćuti sa mnom. Negde-negde samo čuješ neku noćnu budalu pijanu kako peva neku pesmu dok se vraća kući, čuješ neke "dobermane" kako prolaze autom ali to su retke situacije. Uglavnom čuješ tišinu koja govori, "ej ja sam srećan jebo te"

Eto i tišina je sastavni deo svakodnevnice o kojoj verujem niste razmišljali. Najgora tišina je ona na fajrontu :) Budite mi veseli, zdravi i srećni pa se vidimo na šanku. 
                                                  PROROK

05.Viđenje smrti kroz prljava prozorska stakla

Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin snjegovi i šaš - Bijelo dugme

Danas sam poprilično bio "rasut u komade". Život mu dođe čudan kad si čudan sam sebi u ogledalu. Razmišljao sam, gde bi bio kraj meni kada bih svakoga dana po nešto piskarao. Ne u smislu da bih bio nešto bolji već koja bi to rečenica bila zadnja, ona od koje se lede žile. Ne plašim se smrti, verujem da se ni ona mene ne plaši. 
Gde odlaze ljudi kada umru? Jedni misle u raj, drugi u pakao, treći veruju da nema ničeg nakon smrti. Moram da se izvinim svim pravoslavcima, islamskim vernicima i ostalim ljudima koji veruju ili ne veruju u nešto drugo. Ja sam hrišćanin, pravoslavac ali imam samo jedno drugačije mišljenje o smrti. Verujem da je duša, sama po sebi kada napusti telo po svojoj težini bira dalji put, zapravo koliko čovek oteža svoju dušu za života, toliko ona visoko može da odleti kada napusti telo. Najčistije duše odlaze na nebo, ostale ne idu u pakao, po meni odlaze u novi ciklus da se rode u bilo kom obliku i očiste da bi slobodno mogle na nebo. Ja bar to takpo vidim.
Ne plašim se smrti, verujem kao što sam već i rekao ni da se ona mene ne plaši, osećam kako me vreba u dnevnim i noćnim aktivnostima, iskušava, čeka... Kad bih danas "otišao" ostale bi iza mene neke sveske, neka pisma, neki dragi ljudi, neke pesme. Ne bih bio zaboravljen. Čovek živi samo dok ga pamte, besmrtnost je moguća. Evo primera ljudi koji su okusili besmrtnost. Npr. svi znamo ko je Adolf Hitler, Napoleon Bonaparta, Nikola Tesla, Majkl Džekson, 2pac. Zar stvarno mislite da je to istorija? ja ne. Mislim da su to ljudi koji su dotakli besmrtnost i "žive" kroz nas i generacije koje dolaze.
Nema potrebe da se bojite smrti, to je mali trenutak. Svi mi, pre ili kasnije to moramo da dočekamo.
budite mi veseli i vidimo se na šanku I UPAMTITE : 
JER SMRT JE SAMO TREN KADA UMIRANJE PRESTAJE JER SVI SMO RODJENI MRTVI - STRUKA 

                                                                       PROROK

04.Ljubav

"Volim te, jer si mi dala ljubav, volim ljubav, jer si mi je ti dala."  Čarls Bodler

Eto, šetam ulicama mog malog mesta, polako stiže jesen koja se uvlači u pore i ljude. Često ne umem da objasnim kako mene radi jesen, nisam siguran ni sam da ponekad sebe razumem. Razmatrao sam ponude da odem negde u inostranstvo, našao sam hiljadu razloga da to uradim i bar duplo više da ipak ostanem. Većina vas će misliti da sam lud ali mogu da objasnim. Pre no što bilo šta kažem želim da svi znate da sam ja sam po sebi pomalo čudan čovek i da imam ne baš razumne i pametne poteze ponekad što je i normalno gledajući raznolikost ljudskih karaktera.
Ljubav je za neke stanje uma, za neke neopisiva sreća ili tuga, za neke razlog da se bore, za neke stanje raspoloženja ali jedno je sigurno, ljubav je neobjašnjeni fenomen od Adama i Eve pa do sada. Smatram da je ljubav jedna velika soba u ljudskoj duši i da čovek ako hoće tu veliku sobu pregradi na manje i dozira ljubav za razne stvari koje ga prate kroz život npr: volim svog brata drugačije od svoje devojke koju opet volim mnogo ali drugačije od svojih roditelja koja volim od kad znam za sebe opet volim svog psa ali ne na način na koji volim komšiju itd, itd...
Ljubav je u nama i oko nas. Pogledajte jedan izlazak sunca, kad zracima prorešeta nebo i dan od ranih jutarnjih sati bude lep. Mnogi će se sa pravom zapitati gde sam ja tu video ljubav. Nisu u pravu. Imao sam milion prilika da iz zdravstvenih razloga ne prespavam noć, često skuvam kafu, sednem na terasu svog stana koja gleda na istok i čekam da svane. Neka jeza koja prolazi telom dok gledam mic po mic sunce koje osvaja nebo, neka radost jer sam prvi koji je to video, bar u svojoj porodici, neopisiva želja i glad za boljim, snaga koja me pokrene u novi dan i ako nisam spavao, to je ljubav. Izlazim iz stana, srećem komšinicu koja je stara i već umorna gospodja koja me ljubaznim osmehom i "dobro jutro komšija" isprati iz stana, pekare koje mirišu na svež hleb, klinci koji idu u školu, jutarnji prodavci, brzina svežeg jutarnjeg vazduha u susretu sa strancem... U svemu tome ja vidim ljubav, taj mali atom koji te pokrene, probudi, oživi. To je ljubav za okolinu i ljude oko mene, to je onaj deo koji većina potisne u sebe i zanemari. To je odgovor svima koji me znaju na pitanje: "Zašto si hiperaktivan?". Neka se svako ko pročita ovaj blog, duboko zapita šta je to ljubav, pogleda u sebe i nađe ono malo detence koje nema predrasude, ne mrzi, kome nije bitno da li neko veruje u Boga, Alaha, Budu ili ne veruje u ništa, neka probudi to usnulo detence i shvati život kao prolazni cirkus koji svrati u grad. 
Ljudi "vole" razne stvari. Zar neko ko "voli" da radi ružne stvari ne radi to jer "voli" ? Odgovor leži u biti čoveka, u onome što čovek postane. Koliko ljubavi dobiješ toliko i daješ, tu nema matematike, hemije i priča o nekim nadljudima. Postoji samo razumni čovek koji voli, koji oprašta u nadi da će ovaj drugi "čovek" koji manje voli shvatiti poruku. Ni sam ne bih verovao u to da nisam imao bliski susret sa Kupidonom. Moj Kupidon je žena, mogu da kažem savršena (bar meni) i koja je zaslužna za to što sam danas. Sreo sam je pre oko 3 godine na nekom blesavom rođendanu. Nisam nikad verovao u ljubav, ma koja bre ljubav nisam uopšte ni pomišljao da te stvari postoje. Onda se u senku mog života uvuklo svetlo radosti, koje je nesvesno potiskivalo tamu, udisalo nove boje u zidove sobe o kojoj sam pričao na početku. Počeo sam da volim, po prvi put me nije bilo stid da to kažem. Naravno, trebalo mi je neko vreme da to priznam sebi, istina sećam se da sam to prvi put rekao nekome uživo, i od tada se promenio ceo moj pogled na svet. Hvala ti Kupidone :) 
. 
Ljubav je velika tema i jako širok pojam. Verujem da svako ima svoj simbol ljubavi i da svako od vas vidi ljubav kroz različite stvari. Po meni ljubav simbolišu par stvari i koje (bar mene) uvek podsete da je tu i da kruži oko nas u ciklusu večnosti. Ruže, Džez, broj 13, vino, gitare, zimske noći pored kamina, ona scena iz crtanog filma sa onim psima (sad da me ubiješ ne znam kako se zove) kad jedu špagete, crvena boja, poljubac na kiši... Mogao bih iskreno do sutra o tome.      
"najveća stvar koju ćeš ikada naučiti je voli i budi voljen zauzvrat" rekla mi je jedna drugarica. Mislim da mnogi nisu sigurni da žele da vole jer se plaše da ne budu povređeni ali samim tim upadnu u klopku. Gore je biti sam iz straha nego sam sa razlogom. Imati nekog znači postojati u potpunosti kao biće koje voli i koje je voljeno zauzvrat. Postojiš u potpunosti tek kada nađeš onaj deo sebe koji se skroz uklapa, ponekad to traje celoga života ili pak traje ceo život. Najlepši prizor na svetu su bake i deke u parku koji se drže za ruke, zato čoveče koji čitaš ovaj blog, NASMEJAĆEŠ SE OVOG TRENUTKA, ugasićeš komp i istrčati napolje da osetiš ljubav. Da ponudiš i dobiješ je zauzvrat. Ljudi, volite se, voleti je lepo. Ajd` budite mi veseli i zdravi, volite se kao ludi i kao nikada do sada pa se mi već vidimo na šanku. U zdravlje.                    
                                                                                                       PROROK

03.Sajber

Plaši me pomisao da će za samo par godina cela ova zbrka oko fejsbuka, tvitera, majspejsa i onih blogova na kojima ljudi pitaju ljude nega glupa pitanja postati ništa manja zavisnost nego zavisnost od heronia. Poznajem par ovisnika te teške droge i plaši me to što me ponekad "ljudi" koji "nemaju izlaz na mrežu" uveliko podsete na njih. Zamislite da se sve odvija virtuelnim putem, bez dodirivanja zagrljaja i ostlog što ide uz to već samo sajber, strogo tačno i po podatcima. Svako je ono što želi da bude, svako je lep, mišićav zgodan ili u drugu ruku lepa, vitka, fotošopirana barbika koja gazi dvadesete i totalno je kul. Brrrrrr. Mislim da ljudi polako poprimaju taj neki sajber svet kao deo običnog i da će baš taj neki zamišljeni postati mic po mic pravi i stvarni. Tvrdim da je čovek sam po sebi kriv za to. Mrzim kad prva stvar koju uradim bude login na Fb. Mene nije sram ni u ludilu da kažem da sam navučen kao kondom na tu socijalnu mrežu, meni su smešni oni koji i posle dvadesetčetvoročasovnog "onlajn postojanja" i dalje tvrde kako nisu ni najmanje navučeni na to. Razmišljao sam, postoje po meni 4 vrste "fejsbučana" kako volim da ih nazovem. Delim ih po načinu njihovog surfovanja tj. :
FEJSBUK RATNICI (sitne i male duše koje u nedostatku svog života svim silama ugrožavaju tuđe, njihovo najjače oružije je "status smrti" obično napisan u metafori mozga razvijenog poput mozga vilinog konjića)
FOTOŠOPERKE/ŠOPERI ( ljudi koji pate da na slikama nemaju bore, bubuljice, stomake i ostale po sasvim normalne i realne ljudske fizičke osobine, njihovo najjače oružije je "lajkuj mi sliku molim te" i njime bombarduju vaše čatove)
HEJTERI (ljudi koji mrze ponekad i sami sebe, pljuju po postovima, "bacaju" razne mržnje po komentarima, mrze ceo svet iz razloga samo njima znanim.)
OBIČNI LJUDI ( grupa ljudi koja ume da zavara i koja kao grom iz vedra neba poprimi sve najgore iz gore navedenih podela plus to što u tu grupu spadaju i ljudi koji ni u ludilu "nisu" zavisni od mreže i smatraju da je "dosada" ta koja ih tera da kliknu na login. To su obično ljudi i žene od 30-50 godina kojima je bračni život postao mooooooonotonija a deca ih nerviraju i tra la la la la ) 

Dešavalo se da naletim na slike polu-gole devojčice od 13-14 godina kojoj jedan ili oba roditelja lajkuju i komentarišu sliku, da se smrzneš. Meni bre to nije normalno pa da me ubiješ sad. To nije najgore što se dalo videti na dragoj nam društvenoj mreži. Video sam skoro jedan status koji zbog izraza moram malo da promenim da bi blog mogao da izađe ali shvatićete već. Ide ovako :

"MISLIM DA JE BILO DOSTA, IMAM TEK 14 GODINA I NE MOGU VIŠE DA "POLNO OPŠTIM" SA SVIMA, SA KIM SAM "POLNO OPŠTILA OPŠTILA SAM" OD DANAS OKREĆEM NOVI LIST IMAM DEČKA KOJI IMA POLNI ORGAN VEĆI OD VAŠIH A VI LJUBOMORNE DUŠE "ORALNO ME ZADOVOLJITE" 
Neko ko ima 14 godina ni u ludilu ne bi smeo da ima ovako "sjajan" odabir reči kada u svom "šteku" ima 4000 prijatelja među kojima su rođaci, roditelji braća i sestre. Tužno je to što se današnje odrastanje svelo na sajber vaspitanje sajber uličara. Da se razumemo, ni u jednom trenutku ne želim da kažem da nisam navučen ili zavistan od interneta, poenta je bila samo da čovek treba da ograniči stvarno od nestvarnog i lažno od pravog. Prvi komp sam dobio sa 15 godina i tek nakon 2 sam imao ptt internet. Do tada sam imao vremena da se valjam u blatu, igram fudbal i basket, idem u školsko i "sprdam" se sa ekipom iz ulice. Plaši me kuda sve ovo vodi. APELUJEM NA RODITELJE koji podržavaju gole fotografije i opšte polno edukovanje na internetu da vode računa o deci. 
I DA, NAJBITNIJE OVO JE SAMO MOJE MIŠLJENJE I NISAM HTEO DA UVREDIM NIKOG.  
Budite mi zdravi i veseli pa se vidimo na šanku....                          
                                                                                                             PROROK 

02.Magla i pljuge

Postoji nešto u cigareti koju zapalim dok pijem kafu. Nekako mi sredi misli, naglasi najlakše rešenje, opusti me, čudan neki osećaj. Bio je ponedeljak, neka magluština se spustila do betona pa tačno ne vidiš prst pred okom. Krenuo sam kao najgori maler u Despotovac auto-stopom. Koji bre rođeni auto-stop pa ni jedan auto nije prošao, i kao po običaju sednem na jedan kamen tu kod benzinske pumpe zapalim cigaru i počnem da čaprkam po sećanjima, kad tamo ima šta i da se nadje. Setim se u srednjoj školi imao sam jednog druga koji je bio u drugom odeljenju i strašno je "obožavao" školu, tako, ponekad kad nemamo pare za neku "kafu u S-u" ili za neke "aparate kod Džo-a" mi zbidžimo na stop i neko nas poveze kući i ćao Marijana gotova škola. Sećam se da je bila zima, ne znam sad da me kolješ koji mesec, neko vreme ladno do zla boga. Mi kao najgori klošari ud`ri na stop a sneg do kolena, j*bo nas stop. I tako pobegli mi u 11h iz škole i smrzli se kao zadnje đane do 17h. To nije sve. Još smo pozvali i njegovog ćaleta da dođe po nas. Takav sam ti ja maler po pitanju tih stopova.
(a sad povratak u stvarnost) 
Sedim ti ja na kamenu i purnjam tu cigaru, gledam ovu maglu čudo jedno mame mi. Kao duša čoveče, bela talasa tu i tamo, negde-negde skroz tamna a negde jedva vidljiva. Lepljiva, kad je udišeš teška. Ne bih pogrešio ako bih rekao da neki ljudi imaju pogled kao zatrovan ostatcima maglovitih jutra, baš tako nekad uhvatim nekog pijanca kad sam na šanku kako me gleda (ili gleda kroz mene) i ima tu maglu, tu težinu, nešto kao muka koja ti ne dozvoli da sve pogledaš ispravno, šta znam, valjda je u ljudskoj prirodi da se problem oteža nevažnim činjenicama. 
Odustajem od stopa, ma daaaaaj, nema auta već sat vremena. Palim ponovo cigaretu ne znam ni sam zašto, primetio sam da me uvek kad se nesto "iskundači" cigareta spusti. Hodam sad kao zombi kroz beli dim koji mi već skače po nervima. Svidja mi se što su ljudi nalik senkama kad ih sretneš, čuješ korake, čuješ dobar dan, i to je to, nema ga više, kakav trip. Mislio sam da je skroz gotivno kad pada kiša i kad je dan jako usran kad ono pazi i ne, magla je ta koja ti izvuče sav talog iz duše, ona je ta koja te natera da se zapitaš ko si i koji je tvoj put iz nje. Primetio sam, da uvek kad mi se nešto loše desi u porodici ili van nje spusti se neki beli dim kao zavesa koja me okruži i natera da se odmotavam iz nje. Natera me da pronađem najbezbolniji i najlakši način, ravano je to osećaju kao kad si u polu-snu pa se boriš da ne zaspiš a drugi deo tebe očajnički čeka da dirne jastuk obrazom. Teško je biti svoj sa pola duše, a još teže padne kad izgubiš i to malo ponosa pa ti duša ostane gola. To vam je dragi moji slična priča sa malim princom i ružom. Svaki čovek od oružja ima samo 3 trna, ako su njegovi "skilovi" za odbranu razvijeni preživeće svaki bol a ako nisu biće mala sitna duša koja traži mrvice tuđe pažnje.
Opet sam zapalio cigaretu, primećujem da i kad pišem brzo zalutam ako nije u pepeljari. Da, o pepeljari imam jednu interesantnu priču. Jedan moj veliki prijatelj otišao je jednom prilikom u Beograd da obavi neki posao. Kako pravila završavanja poslova kreću u Srbiji isključivo iz kafane tako je i on svratio na "jedno piće " u obližnju kafanu blizu stanice na kojoj se čeka tramvaj. Naručio je pivo i od konobara zatražio "pikslu" na šta mu je ovaj odgovorio : " Gospodine, ovo nije kazino nego kafana, ovde možete dobiti pepeljaru ne i pikslu ". Dan danas je to priča o kojoj priča uvek kada se zapije.
Mislim da hodam već deset minuta, pored mene je samo ( u suprotnoj traci naravno) prošao neki beli fiat punto sa nekim plavim slovima, baš čudan i jeziv neki auto, imao je neke rotacije kao hitna pomoć a dva dobermana su vozila auto. Da nisam bio trezan zakleo bih se da nikada više u zivotu neću da pijem "mučenicu" ali bio sam potpuno čist u svakom pogledu. Nešto mi govori da ću da preispitam sebe po tom pitanju po povratku kući a vi budite mi veseli i zdravi i ne šetajte po magli, ume da pokvari sećanja i uspomene. Vidimo se na šanku.
                                                                               ProroK                                                          

01. Dosadan dan

Gledam ovu pustaru i ne mogu da verujem koliko u nekom trenutku čoveku treba za sreću. Hodam niz iste ulice već godinama, srećem iste sive smrznute face koje mi na pitanje : ‚‚ Kako je? " odgovore sa obicnim ‚‚ kako mrtvi ja odlično ". Mrzim prokletu monotoniju koja se uvek na jesen uvuče u ljude, u pijanice koje su na starim kafanskim mestima, u decu koja više nisu u parku, u mračne klupe, jutra, noći i moje sveske.  Bomba, još jedna, pa još jedna i onda u mozgu krater. Kada bi svaka moja misao imala razornu moć c-4 bombe mislim da bi pola Evrope bilo zbrisano sa lica drage nam planete. Ulazim u svoju sobu, sedam za komp, mrzim kad je prva stvar koju uradim logovanje na FB, gledam šta se dešava, smorim se uzmem jaknu i nazad na ulicu. 

Volim da šetam sa Bo-om, to je moj pas rase Canne Corso. On ume da sluša i nema predrasude o mojim porocima kao ljudi koji su u većem glibu od mene. Krenem ti ja tako sa njim kroz mrtvi dan provincije i opet kao po flešbeku srećem mrtva lica itd. itd... Razmišljam koliko glupost može da naraste? Znam dotičnu osobu koja je zavisna od guranja "njonjare" u tudja posla i po prototipu njene ličnosti mogu da svedem zaključke :

1. Ljudi su zli, za dobro im vrati bar 2 x gore

2. Ako neko ima bolju fasadu na kući od mene on je lopov

3. Siguran sam, da svako ko je uspeo više od mene ima ženu koja ga vara, decu narkomane i prokletu kuću u kojoj živi i

4. (ali najbitnije) tudji životi su kao konac, što ga više upleteš biće ti interesantniji rasplet. 

Naravno, sebe bih smatrao još jednim u nizu istih ispranih mozgova kada bih opravdao ovo. Možete li da zamislite veliku bazu informacija o vašim životima i sav prljavi veš u vašoj veš mašini u ustima žene sa karakterom orangutana ? Neki ljudi ne umeju da shvate koliko su mali, uživaju i hrane se strahovima i greškama drugih ljudi. Mislim da postoji nešto što iz vasione vrati milo za drago, ali otom potom. 

Dan je i dalje usran, onako na finjaka ostavljam Bo-a kući uletim u par raspravki sa mojom tek idealnom porodicom za svađe, ponovo izadjem napolje i krenem naravno u kafanu. Sedim za šankom i posmatram monotoniju. Lice 1 ulazi, dobro veče, uzima novine seda u uglu i naručuje kafu. Ćuti, vuče dimove i čita. Za njim, nakon 5 minuta ulaze Lice 2 i Lice 3, filozof i umetnik, idealan spoj nakon 3. vinjaka. Dođe mi da se nasmejem ali prećutim. Lice 1 se zakašlja, Lice 2 podiže obrvu pogleda ga i kaže : "kolkiko sam ti ga zabio ne verujem da ćeš da ga iskašlješ " . Ha, pomislim da je to prava stvar koja mi je trebala, jer mi izjave dotičnog lica ulepšaju dan ali, lice 1 nije čekalo da to reši bitku već mirnim glasom odgovori : " da, da, slobodno, čuo sam da si opak u "mećanju" iz razloga što tvoja žena ima drugog "mećača" ... " Ustajem, jer nastavak verbalnog rata izmedju propalog Filozofa i gospodina info-novina znam. Izlazim na istu mokru ulicu ali je već mrak, odlazim kući u sivilo mojih "bombi", otvaram svesku i šta dalje da ti pričam.

Glupost je završiti ovde, ovo je bio tek jedan dan u dosadnom i malom mestu koje nije interesantno. Baš, mislim, mrzim zaključke, dosadni su i smaraju. BUDITE MI VESELI I ZDRAVI pa se vidimo na šanku !              PROROK